Zaboravljamo li prebrzo jedni druge
Nije prvi na listi ljudi koje "treba" da zaboravim. Ali pitam se - zašto uopšte moram da zaboravim? Njega ili bilo koga drugog sa kim sam nekad delila klub. Vraćanje kući u 6 ujutru i zastajanje na tv
Danas, dok sam prala ruke, pomislila sam kako sam ga zaboravila. Više se ne sećam naših zajedničkih trenutaka sa tom dozom bola u grudima sa kojim sam se pre sećala. Nema više toga. I bila sam malo povređena time što više nisam povređena. Počela sam da se prisećam mnogih drugih ljudi na koje me sećanje obično zaboli, jer isto tako više nisu u mojim životima, svojom voljom. Za njih još uvek osećam neku vrstu škripanja u glavi kad pomislim da bi ipak mogli biti tu. Hvala Bogu. Znaš ono škripanje u mozgu kad misliš da si mogao nešto drugačije da uradiš sa tom osobom pa bi možda ostala tu gde je bila do tad. Možda bi je zadržala. Možda mi sad ne bi iskakala u suggested na Instagramu.
Ali, eto, njega sam skoro uspešno zaboravila. Za to mi je trebalo skoro duplo više vremena od onog koje smo dejtovali. Skoro duplo više. A svi kažu da treba duplo manje. Svi lažu.
Ne osećam istu blizinu između sadašnjisti i prošlih zajedničkih trenutaka, nema više tenzije zbog fizičke bliskosti koja se tim sećanjem inače jasno budi. Kao da je nema - te fizičke bliskosti, kao da više ne mogu da je osetim. A do pre samo par dana sam mogla. Kako je to moguće?
Nije prvi na listi ljudi koje "treba" da zaboravim. Ali pitam se - zašto uopšte moram da zaboravim? Njega ili bilo koga drugog sa kim sam nekad delila klub. Vraćanje kući u 6 ujutru i zastajanje na tvrđavi samo da bi se snimio izlazak Sunca. Prgavi podgorički naglasak. Ne želim da zaboravim.
Samoodbrana, samoodstojanje, to zamenjuje moje očajanje. Lepo je rekla Romana. Zbog samoodbrane bi bilo poželjno zaboraviti. Zbog zaštite ličnosti i svega o njoj u šta nas je suprotno ubedila druga osoba. Na neki način su nas opovrgli svi oni koji su otišli ili su svojim odlaskom potvrdili da smo nešto. A nekada se ni ne radi o tome. Nekada je njihovo prisustvo bilo toliko snažno, toliko smo uz njih verovali da nas čeka čarobno vreme, jer oni su tu - sve što dolazi uz njih će provereno biti čarobno. Razumeš. Nekad je samoodbrana samo odbrana od potencijalne tuge zbog nečega što bi se dešavalo, što znam da bi se sad ovog trenutka dešavalo da nikad nisu otišli. Miris pite sa jabukama. Zapaljene rukavice za pečenje. Upaljena serija na Netflixu u pozadini. Smeh. Puno smeha. Soba koja gori koliko je toplo u njoj i to ne samo zbog grejanja.
Nervoza. Ona nervoza kada se nalaziš pored nekoga čije ti je mišljenje jako bitno. Treptanje. Puno treptanja. Zato što se tu nalazi neko ko ti muti pogled, razmišljanje, ma sve. Opet miris pite sa jabukama. Prolivena voda po podu, jer smo se ljubili jako. Dobro, nećemo ulaziti u detalje. Prolivena voda po podu. Niko je ne bi brisao, nikome ne bi smetala. Rick and Morty na tvu. Odlazak do Disa po wc papir. Dva roza duksa na fotelji. Tetovaža.
Šta sve ostaje iza ljudi kada odu? Puno, puno stvari. Nadam se da je iza mene, kod njih, na kraju dana, ostalo ono dobro. Koliko god da sam loše rekla, postupila, napravila, izustila, nadam se da je samo dobro doprlo do njihovih selektivnih ušiju, ušlo u njihove čiste beonjače, doprlo do njihovog istančanog ukusa i mirisa. Nadam se da su dovoljno pametni, lukavi i dobri da me se samo po dobrom sećaju. Jer ja se njih sigurno tako sećam.
